ЕКСПЕРТИ ЗА ВЛАШКИ ЈЕЗИК
Најбољи познаваоци влашког језика јесу они Власи који су научили језик од својих родитеља у времену када међу Власима још увек није било радиија, нити се гледала телевизија. При том ако нису похађали школу, они су заиста познавали оригинални влашки језик. То су прави експерти за влашки језик али њих мало ко уважава и не користи се њиховим знањем. Нажалост, оваквих познаваоца језика сваким даном је све мање и доћи ће дан када их више неће бити, тако да неће постојати нико да посведочи о влашком језику.
Друга група експерата за влашки језик јесу Власи млађих генерација које њихови родитељи нису научили матерњем језику, већ су их од малих ногу учили да говоре српским језиком како не би имали потешкоћа током школовања. Када су такви људи отишли на студирање у Румунију они су наводни матерњи језик научили на катедри факултета, па су зато данас уверени и тврде да је румунски језик њихов матерњи језик. Оправдано. Они не познају влашки језик и зато тврде да га нема.
Трећа група наводних експерата јесу они који сматрају влашки језик онаквим каквим га они знају, као мешавину влашких и српских речи. Тренутни производ језичке асимилације желе као такав да забележе у оваквом стању, или га чак „усавршити“ и доградити српским изразима и као таквог наметнути за матерњи језик Влаха. Најбестидније јесте то, што је такав став својевремено имао и Национални савет Влаха.
Четврту групу експерата чине они који располажу знањем из лингвистичких наука али немају довољно сопственог говорног познавања влашког језика. Није за чуђење што се радом таквих експерата у прошлости дошло до закључака и тврдњи да Власи у свом језику имају наводно само око 300 речи или пак шесто. Као је могло доћи до таквих скарадних тврдњи и дилеме да ли влашки језик уопште постоји?! Наравно да је могло, јер поменути истраживачи нису знали да говоре влашким језиком а њихови испитаници, Власи, нису довољно разумели српски, па у њиховом разговору на постављена питања добијао се одговор: нушћу. Тако се на лак начин поткрепила тврдња да Власи не могу и не морају користити свој матерњи језик у јавној употреби. Да ли и у данашње време таквим лингвистима треба препустити истраживање влашког језика? Судбину Влаха предати у њихове руке?
Посебну групу експерата представљају они који су хвалоспевно најављивали издавање лингвистичког атласа влашког језика, али и после више од једне и по деценије таквог атласа нема, бар не за ширу јавност. Мада је на тој проблематици већ рађено и одређене екипе истраживача снимиле стање на терену, на објављивање резултата се годинама чекало. Зашто? Зар ради политичког профитирања и надмудривања или се чека историјска истина?
Вероватно постоји још експертских група за влашки језик. Треба се и о њима досетити док не буде прекасно, ако Власима то успе.
ИСТОРИЈСКА ИСТИНА
У једној ТВ дебати двојице историчара један од њих је искрено проговорио: да се историјска истина не може утврдити ако има сведока о њој, па је онда ову огољену мисао (али у суштини истиниту) разјаснио да докле год има живих сведока о неком догађају, сваки сведок има своју верзију истине, што се не може оспорити, па зато тек након нестанка живих сведока историчари могу се усагалсити око неких историјских питања. Очигледно да је тако, али шта је ту истина? Изгласавање на форумима, новац, пропаганда, интерес, моћ, политика, ....?
Какве везе има језички атлас са историчарима? Нема никакве, али може да постоји сумња о којој треба размишљати, јер није немогућа. Кампања ради истраживања језичког атласа Влаха јесте неоспорна чињеница која је медијски дуго најављивана, у току извођења пропагирана а и сада је актуелна, али иако су снимања завршена, годинама се чека на објављивање резултата. Зашто? Не чека ли се историјска истина? Не чека ли се да помру живи испитаници тог језичког истраживања, па када више не буде живих сведока онда ће се у научној установи која је извршила језичко истраживање договорити какве ће резултате презентирати. За јавност биће то апсолутна истина, првенствено она која одговара наручиоцима и извођачима радова испитивања, јер након нестанка живих испитаника, хипотетички, може се презентирати било какав језички атлас и он неће моћи да буде оспораван, тј. на терену се неће моћи проверити истинитост датих навода због непостојања адекватних живих испитаника. Може се доћи у ситуацију да се истинитост атласа не може проверити а факат самог истаживања се не може оспорити. Чак га и анкетари не могу оспорити, јер је домен њиховог рада био парцијалан а уз то и материјал истраживања није више у њиховом поседу. Да ли је то могуће?!
Треба истаћи да је неумесна свака сумња у оправданост истраживања и стварања језичког атласа влашког језика, ипак, због начина на који се то чини, скептицизам и црв сумње мора постојати.