др Милан Будимир, др Мирон Флашар, ПРЕГЛЕД РИМСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ,
„Научна књига“, Београд 1991, 18-21, 66-68
[...]
ЕТНОЛИНГВИСТИЧКО ШАРЕНИЛО СТАРЕ ИТАЛИЈЕ
7. Са гледишта лингвистичке географије Апенинско полуострво на први поглед пружа готово идеалну слику. Оно је омеђено са свих страна, највише морем, а са севера високим планинама. Очекивало би се стога да постоје сви услови за стварање једне јединствене језичке заједнице. Али ни данас, после најмање тридесет векова, и поред свих модерних саобраћајних средстава, лингвистичка слика Италије није јединствена. Она још увек показује знатне дијалекатске разлике, а на југу Италије још се и данас у неким селима Калабрије и Апулије говори грчки. Модерна испитивања показала су да је то доиста изданак онога језика којим су се служили антички колонисти по јужној Италији, познатој у старини под именом Велика Хелада. Старогрчки натписи нађени у тим областима сведок су да се ту говорило грчки до у 6. в.н.е. а од 6. до 11. в. господарили су јужном Италијом Византинци.
Античка Италија у којој су живели сточари и земљорадници била је у етнолингвистичком погледу још више разнолика но модерна. „Вечни град", Рим, морао је да води крваве борбе да би тек постепено спровео јачу језичку унификацију. Поред италских племена која су се на италском тлу појавила по свој прилици већ нешто пре 1 000. г.ст.е., и то можда заједно с Илирима, у доба Римске републике имамо на северу, у области реке Поа (Padus), Лигуре, Венете и Келте. Према схватању модерних стручњака Л и г у ρ и су у ове области дошли из северне Африке преко Пиринејског полуострва још у неолитику. У класично доба налазили су се у северозападним пределима око данашње Ђенове, али су раније заузимали много већи простор. Ове старе становнике северне Италије, од чијег су нам језика сачувана тек нека имена места, потиснули су Етрурци, који се појављују, како је речено, око 800. г.ст.е. у средњем делу Апенинског полуострва. Венети су говорили самосталним индоевропским дијалектом, а не — како се раније мислило — неким илирским говором. Њихова насеља налазила су се већ у преисторијско доба у области око северног Јадрана где је било и илирских становника. Сачувани су нам венетски натписи из времена од 5. до 1. в.ст.е. Тада, у 1. в.ст.е., овај је народ, чини се, потпуно романизован.
После Лигура и Етрураца продрли су, око 400. г. ст. е., у источни део низине око реке Поа и Κ е л т и који су ту потиснули Етрурце према југу. Келтска племена, Инсубри, Сенони, Боји, нису се населила само у овим северним областима, већ су продирала и до Рима, па у појединим експедицијама чак и у јужну Италију и на Сицилију. После римских победа над Келтима, [стр. 18] почетком 2. в. ст. е., келтска су племена брзо романизована, па је разумљиво што се у латинском језику налази релатавно мали број келтских речи (vates „песник", али нарочито називи кола: carpentum, petoritum, carrus, raeda,esseda).
Ha југу Италије поред грчких трговачких колоонија. (Cumae, Neapolis, Sybaris,Tarentum итд.) имамо одстарне досељена илиρсκа племена. То су Месапи од којих су нам остали натписи (око две стотине) на месапском језику, из времена између 5. и 1. века ст.е., затим Калабри, Јаподи и др. У средњем делу Италског полуострва нарочито данашња Тоскана сведочи ο високој цивилазицији старих Етрураца. Ε т р у р ц и су још пре свога доселења око г. 800. ст.е. морали имати додира са Индоевропљанима. Штавише, у њихову језику, који нам је сачуван на многобројним натписима, у њихову ритуалу, чије су формуле исписанс на чаршаву египатске мумије Загребачког археолошког музеја, има трагова словенског речника (нрп. етр. Suplu „фрулаш", лат. subulo „фрулаш" и руски сопелб „фрула"; Jupiter Tinia: наше дањи).
Тако поред индоевропских италских племена, од којих су сгари Латини само веома мали део, налазимо на Апенинском полуострву цео низ индо-европских и неиндоевропских становника. У индоевропске становнике спадају грчки, пре свега дорски досељеници на југу, Келти на северу, Венети у северо-источној Италији, па илирски Либурни, Пелигни, Јапиги, Калабри, Месапи по западном јадранском приморју. Неиндоевропљани су, колико се досада могло утврдити, Лигури и Етрурци, мада у још непротумаченом етрурском језику има и индоевропских речи.
МЕДИТЕРАНСКИ И ИТАЛСКИ ИНДОЕВРОПЉАНИ
8. Италски говори, међу њима и латински, припадају индоевропским језицима, тј. оној великој групи сродних језика коју чине углавном индо-ирански, јерменски, трачко-фригијски, албански, грчки, илирски, италски, келтски, германски, балтско-словенски и два тек у 20. веку наново откривена индоевропска језика, хетски у Малој Азији и тохарски у китајском Туркестану. Махом се претпоставља да је међусобно сродство индоевропсκих језиκа , делом изумрлих, често слабо или тек на основу позних докумената познатих, исте врсте као сродство једног њиховог млађег дела, романских језика — француског, италијанског, шнанског итд. — који су настали од латинског говорног језика у средњем веку. Али баш модерна дијалекатска испитивања романских језика, чијег „праоца", латински језик, прилично познајемо, најбоље су показала да се сложена језичка еволуција не може једноставно приказати у облику неког генеалошког стабла. То уједно значи да свака реконструкција индоевропског прајезика од кога треба да су настали сви индоевропски језици, како и данас мисли велики број стручњака, има само релативну вредност. Има, међутим, поједаних испитивача који уопште и не верују да је било неког индоевропског прајезика, него помишљају на узајамне утицаје и конвергентну еволуцију која је говорима првобигно различним дала заједничка индоевропска обележја. Још су већа неслагања између стручњака [стр. 19] када је реч ο пределу у коме се говорио хипотетични индоевропски прајезик, дакле ο прадомовини Индоевропљана. Рад на изучавању ових питања допринео је разумевању многих језичких појава, али је у науку ο језику унео и неке недовољно основане хипотезе.
Под утицајем „нордизма" — тезе ο пореклу Ивдоевропљана из северо-западне Европе коју су нарочито заступали немачки стручњаци — данас старе Индоевропљане често замишљамо као крупне људе витка стаса, високе и плавокосе, светле коже и плавих очију. Такви би према тој тези морали бити и стари Грци. Али песник Илијаде казује да је грчки владар Агамемнон, који носи индоевропско име, био тек осредњег стаса, док је Одисеј био ситан, свакако не виши од подруг метра. Ахилеј је, додуше, према Илијади имао плаву косу, па би одговарао представама ο северњачким Индоевропљанима, али има подоста „индоевропских" јунака у Хомеровим песмама који су и виши од Агамемнона, али тамнопути и црнокоси. Све указује на мешавину разних типова у прометном источном Средоземљу где су сеобе, трговина и колонизација у првим хиљадугодиштима пре наше ере стално на дневном реду. Није ништа другачија ситуација ни на Апенинском полуострву, па ни у самом Латију и Риму.
Име Латин (Λατίνος) јавља се први пуг у Хесиодову Рађању боговα (Θεογονία), дакле свакако већ средином 7. в. ст. е. Излази да је најстаррји европски књижевник чија нам је личност позната већ знао за латинско име. У римској књижевности име и придев Латин (Latinus) јавља се по први пут код песника Енија и обележава припадника латинског савеза чије је главно божанство био Jupiter Latialis или Latiaris. Није извесно да ли је име Latinos индоевропског порекла, али је извесно да је латински језик индоевропски говор и да су Латини према томе Индоевропљани. Али и ту, као и код хомерских Грка, антрополошки тип не одговара ономе који према учењу „нордизма" имају прави Индоевропљани. Од самога Јулија Кајсара сазнајемо да су Римљани знатно мањи од риђих Келта. Знамо и то да су илирски Либурни с јадранског приморја служили често римској господи као згодни носачи за њихове носиљке, јер су својом изузетном висином надвисивали остале пролазнике по римским улицама. Изађе да према наведеним Кајсаровим речима ни Латини, ни Римљани не би били прави Индоевропљани у смислу „нордизма", као што то не би могли бити ни Инди, ни Иранци. Ако је основана претпоставка ο високим, плавокосим и плавооким Праиндоевропљанима, мора се претпоставити да су они долазећи из својих првобитних седишта, ма где се та седишта налазила, затекли на Средоземљу старинце ситнога стаса и да су се са њима измешали. Тако се и са ове стране, чини се, добија потврда ο етничкој мешавини која је од старине главно обележје Рима и Латија.
ГОВОРИ ИНДОЕВРОПСКИХ ИТАЛИКА
9. У језичком погледу Латини, као и њихови остали италски сродници са којима се заједно називају Италицима, много су ближе Келтима, Германима, Грцима, Хетима и Тохарцима него Индоиранцима, Трачанима, Јерменима, Литванцима, Словенима и старим Прусима. Другим речима, латински [стр. 20] језик припада тзв. кентумској групи индоевропских језика, која носи име према латинској речи за број сто, centum (изговор кентум, исп. грч. εκατόν), док Индоиранци, Словени и остали народи поменути на другом месту припадају тзв. сатемској групи названој према облику сатем који та иста индоевропска реч за број сто има у иранском (исп. словенско suto и наше сто).
Код индоевропских Италика разликују се углавном две групе говора, једна фалишко-латинска, друга оско-умбарска. Ова последња заузима знатно више простора, тако да латински језик, језик Латија, претставља сред многобројних језика и дијалеката на Апенинском полуострву првобитно тек сасвим мали говор. Знатне су фонетске и морфолошке разлике између ове две групе италских говора, док им је синтакса прилично блиска. Латинским лабиовеларима одговара код Оска и Умбра лабијал: лат. quis „ко" — оско-умбар. pis, vivi „живи" — bivus итд. На основу те фонетске разлике поуздано закључујемо да су Сабини, који припадају оско-умбарској групи, оставили у латинском речнику јасних трагова: bos „говече" (латински би облик гласио vos),lupus „вук" (латински би облик гласио luquos), rufus „риђ, црвен" (исп. латински облик ruber), popina „крчма" (исп. латински облик coquina), Pompeius „Петко" (исп. лат. име Quintus „пети"). У умбарском имамо, исто као у хетском и словенском, за прошло време форматив -l-, док не налазимо ни трага латинском формативу -v- (нпр. аmо „волим", перф. ama-v-i). [стр. 21]
[...]
ПОСТАНАК ЛАТИНСКОГ ПИСМА
44. Како је речено, латинско писмо говори ο разним утицајима које је Рим претрпео нарочито у врво време свога развоја. Јер латинско писмо, латиница, страног је порекла и не може се просто изводити из једног јединог извора. Несумњиво је грчко порекло латинске азбуке, али сва њена слова као да нису дошла истим путем у Рим. Етрурско посредн и ш т в ο у томе важном послу види се у распореду слова латинске азбуке. У грчкој азбуци после бете (В) долази гама (Г), знак за звучни гутурал „г", а у латиници после b (Β) долази с (С), знак који је настао од грчке гаме (<), али обележава безвучни гутурал „к". Поред тога знака имамо у латинској азбуци још два знака за исти глас, знаке Κ и Q. Употреба грчке гаме (Г>С) за обележавање безвучног гутурала „к" у латинској азбуци јасан је траг етрурског утицаја јер у етрурском језику није било звучних оклузива, па су Етрурци стога и употребили грчку гаму као знак за „к". Свакако под етрурским утицајем најстарија латинска азбука употребљава знак С за бележење како безвучног „k" тако и звучног „г". Овај првобитни начин бележења огледа се и у доцнијем латинском правопису у коме се имена Gaius и Gnaeus бележе и даље по староме кратицама С. и CN. Али Римљани, који су разликовали звучне и безвучне гласове напустили су углавном овај етрурски начин бележења. Осамосталили су се па су око године 300. ст. е. додали знаку С једну хоризонталну црту и тако створили посебан знак G за звучни гутурал „г". Али ово је осамостаљивање латинске азбуке дошло тек после нека три века употребе старије азбуке како можемо да закључимо на основу чињенице да је најстарији познати латински натпис — који је нађен крајем прошлога века на римскоме Форуму — састављен по свој прилици у 6. в. ст. е.
Има и других трагова етрурског утицаја на латинску азбуку. Тако је слово F, које личи на грчку дигаму (F), вреузето из етрурске азбуке укојој је већ мукли гутурал имао три знака С Κ Q, према природи вокала који му је следио, сасвим као и у старијој латинској (се ci ka qo qu — ке ки ка ко ку). Ипак се не може рећи да су стари Латини просто преузели азбуку од Eтрураца, [стр. 66] и тο већ и стога што су поред етрурске, грчке и латинске азбуке на старом Апенинском полуострву биле још и друге, сродне италске азбуке.
ПИСМЕНОСТ АНТИЧКОГ СРЕДОЗЕМЉА
45. Без обзира на наведене детаље латиница је старобалканског порекла. То се види већ по самом њеном имену alphabetum, састављеном од имена првих слова, јер оно указује на грчки и на још старији оријентални, ф е н и ч κ и и з в ο р. Само су нека имена знакова грчке азбуке грчког порекла (епсилон, сигма, ипсилон, омикрон, омега), док остала потичу из семитског феничког језика (алфа, бета итд.). Као што нам није ближе познато ни време, ни пут којим су Римљани дошли до своје латинице, тако нам исто ни код грчких азбука, којих је било подоста, још нису познати сви моменти развоја и порекла. У јужној Грчкој и на Криту биле су већ у 15. в. ст. е. најмање две азбуке (Л и н е а р н о А и Л и н е а р н о Б, како их називају модерни стручњаци), од којих је свака имала преко осамдесет знакова. Ово није превелик број ако се сетимо да јапанска има преко седамдесет знакова, а да је староиндијска имала преко тристотине. Оволики број знакова био је потребан да се обележи свака комбинација неког консонанта са вокалом (па, пе, пи итд.), јер су ова старија критско-микенска писма, од којих је барем једно без сумње служило грчким становницима, била силапска, слоговна писма. Бележила су слогове а не поједине гласове. Али ово критско-микенско писмо, на које је по свој прилици утицало и старомисирско, пало је у заборав. Одменио га је а л ф а б е т, писмо које су Грци преузели у 9. в. ст. е. од семитских Феничана. Ова азбука, коју су фенички трговци предали својим јонским и другим грчким колегама, постала је можда током времена у старом Мисиру од хијероглифског писма путем акрофонског принципа. Овај се састоји у томе што насликана рука постаје слово ρ према првом гласу те речи итд. Како семитски Феничани нису писали вокала него само консонанте, стари су Грци нека сувишна слова феничке азбуке употребили за обележавање вокала и створили су тако практично писмо које је одговарало њиховом језику. Тако је ета (Н), првобитно „хета", која је раније обележавала глас х у грчким азбукама, послужила и као знак за отворени дуги вокал е, али и као знак за „х".
Већ у 8. в. ст. е. у Грчкој мора да је настао цео низ локалних азбука које су грчки колонисти разносили у свим правцима, па оне убрзо доспевају и на Италско полуострво и Сицилију. Тако на Сицилији становници Сиракусе, коју су основали у другој половини 8. в. ст. е. колонисти из Коринта, знаком X бележе глас кх, као и у већини источних грчких азбука; На суседном јужноиталском копну становници Кума и Тарента, градова које су основали колонисти из Халкиде и Спарте некако у исто време, бележе знаком X глас односно гласове кс, као и у већини западних грчких азбука. Примитивнија и т а л с κ а п л е м е н а смештена између Етрураца и грчких колониста преузимала су писменост од Грка и Етрураца, а доцније су опет своје тако створене азбуке напуштала, прихватајући азбуку другог, моћнијег и напреднијег племена. Тако су Осци и Умбри преузели грчку азбуку од Етрураца, да би је затим заменили латиницом моћних Латина. Није чудно да се сред тог шаренила, које познајемо тек на основу релативно оскудних остатака, данас не може поуздано одредити да ли су Латини своју „латиницу" преузели углавном непосредно од Грка, становника Кума, или посредно, преко Етрураца, који су дуго господарили Римом. Поуздано је тек толико да латинска азбука, као [стр. 67] и етрурска, води порекло из неке западне грчке азбуке у којој знаком X бележе гласове кс а знаком Η глас х, и да та латинска азбука показује трагове етрурског утицаја. Слично осачкој и умбарској и латинска азбука некако измирује етрурску и западногрчке азбуке.
Како се види, писменост и описмењавање народа у источном делу Медитерана, а потом и на западном, ишло је полако и преко многих посредника. Ово се мора истаћи у првом реду стога што и грчка и латинска терминологија писмености у етимолошком погледу није увек јасна. Мисли се да су латински термини littera „слово", litterae „писмо, наука, књижевност", од којих потиче и модерни термин литература, на неки начин постали ,од грчког термина διφυέρα „учињена кожа", од којега смо ми посредством Турака добили и нашу туђицу тефтер. Латински термин titulus „натпис, запис" до данас је остао етимолошки нејасан. Помишља се и на страно порекло (можда исто од tipter/los — διφυέρα), а исто важи и за латински термин elementum „основа, слово, азбука" који је у свему копија грчког оригинала στοιχεϊον. Грчки назив књиге и папируса, βίβλος и βύβλος, семитског је порекла и настао је од имена града Губла преко којег се извозио мисирски папирус. Није искључено да је и латинско liber „књига" постало дисимилацијом од грчке туђице βύβλος. Треба се сетити да је и наша реч књига, која у народној песми а још и данас у народу значи „писмо", по свој прилици страног порекла, и то вероватније из китајског извора преко турско-татарског посредника него из Месопотамије преко непознатог посредника. [стр. 68]
Аутор
Тема: О ЛАТИНСКОМ ЈЕЗИКУ И ЛАТИНИЦИ (Прочитано 4553 пута)