Паун Ес Дурлић

Музеј рударства и металургије Бор, одељење Мајданпек

 

НЕБЕСКА ТЕЛА У КУЛТУ МРТВИХ КОД ВЛАХА СЕВЕРОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

 

Рад је покушај де се новом емпиријском грађом осветли етнолошка празнина у познавању уранске митологије Влаха североисточне Србије, као и hhодговарајућих облика религијског мишљења и религијског понашања, који су се развили из те митологије.

 

Кључне речи: Власи, култ мртвих, небеска тела,Сунце, Месец.

 

Увод. Најновија теренска истраживања показала су да је уранска епифанија, са својим соларним, лунарним и астралним елементима, најбоље код Влаха очувана у култу мртвих, и то у обреду који се зове мартурија.[1] Реч је, заправо, о "обреду у обреду", јер се изводи у склопу већих обичајних целина као што су помана, пуштање воде, намењивање одеће и др. Сви казивачи са испитиваног терена истичу да је мартурија неизоставна обредна церемонија, јер без ње "мртви не могу да приме ништа од онога што им живи шаљу". Ово схватање излази из аниматистичког концепта влашке религије, у којој култ мртвих заузима централно место, због чега је обавеза према мртвима код Влаха чешћа и сложенија него било где другде.

Дескрипција. С обзиром на то да је мартурија, у суштини, логороични обред којим се отвара комуникацијски канал између два света - овом чину треба да се приступи пре слања култних понуда (јела, пића, воде, ватре и сл.) на онај свет. Ради илустрације, даћемо кратки идеалтипски приказ мартурије на примеру обреда намењивање одеће. На неко чисто травнато место у близини куће, простре се поњава. На њу се у правцу исток-запад "намонтира" комплетна преобука (од обуће до капе или мараме, у зависности од пола покојника). Положај одеће је исти као и положај покојника у гробу, (................................ ="лицем према истоку"). Јужно (десно) од поњаве, стави се бело платно и по њему распореде нарочито израђени култни хлепчићи, тзв. закуање ("закони"), међу којима се, као обавезни, налазе колачи суариља и луна ("сунце" и "месец"). По једна жена стане код сваког угла поњаве и окрене се према истоку. Жена која изговара мартурију стоји такође с десне стране, али она је у току обреда окренута према сунцу. У руци држи жртвени колач мартурију, у који је убодена свећа, а поред свеће, у усправном положају, утиснут је и један новчић, којим се плаћа ......................................... ("молепствије Сунца, да осветли одело"). Кад се увери да је све на свом месту, ова жена упали свећу, подигне поглед ка Сунцу и, пркрстивши се три пута, каже: .............................. ("О, Боже помози, хајде да измолимо мартурију!"). на тај знак, жене хватају поњаву за крајеве и дижу је ка Сунцу (........................... - "добацују одело Сунцу"). Док оне тако држе одећу, жена изговара текст мартурије. Кад она заврши, поњава се спушта на земњу да би се наново дизала и спуштала приликом другог, односно трећег понављања. Дужина и садржина молитве варира од случаја до случаја, али, на двадесетак записа с терена, у њој уочавамо: а) иницијалну формулу, б) медијални део, и в) фоналну формулу. Пошто овде нисмо у могућности да дамо изворне текстове, заменићемо их кратким приказом назначених делова.

а) Иницијална формула мартурије. Молиља се најпре обраћа одређеном кругу божанских ентитета, са захтевом да се они, као сведоци увере у извршење обреда и да, удруженим снагама, изведу покојника са "оног" на "овај свет" како би лично преузео одело које је за њега припремљено.

Типична почетна фраза гласи: ........................................................ (Сунце, брате, буди сведок како ми дајемо одећу за помен |томе и томе|".) Само се у Брњици уместо Сунца позива Месец: ..................("Луно, добра сестро"), а међу неким примерима из Горњег Пореча налазимо одмах на почетку апострофирање оба небеска тела: ........................................("Сунце, брате, и Луно, добра сестро!"). После овога увода, који, као што видимо, није свуда уједначен, следи део мартурије који у свим забележеним примерима има истоветну структуру. Тако се, као следећи сведоци обредног чина, позивају ...............................("све звезде и луцифери"), ..........................("седам дана у недељи", који се појединачно именују, почев од дана када се врши обред), затим ...........................................(триста шездесет и пет дана у години"), .............................("четири недеље у месецу"), ...........................("дванаест годишњих месеци), .................................("четрдесет и четири празника"). Сви они треба да се састану и да се међусобно договоре, затим да се ухвате за руке, да падну "на којена и лактове" (.............................) и да сложно запну како би позваног покојника пронашли - ма где он био у царству мртвих - и извели га на "овај свет".

б) Медијални део мартурије. Овај део немају сви забележени примери. Тамо где га има, он се обично састоји проширивања предходног списка  сила које се позивају у помоћ, са новим светим еманацијама које очито потичу из хришћанског фоклора. Тако се, на пример, Света Мајка Марија ......................("јер је свезнајућа"), св. Јован ...........("крститељ"), св. Аранђел ..............("узимач"), св. Никола .................. ("чувар воде"), св. Ђорђе .........................("коњаник ослободилац"), св. Петар .................("кољач), св. Димитрије - ....................("везивач"), затим св.Илија "са својим сестрама", итд. Од свих се тражи да слушају и приме молитвене речи, затим да потраже покојника, да га пронађу и доведу (или пусте да дође) на "овај свет", али да притом не казне жене које врше обред уколико су у нечему погрешиле, већ да њихове пропусте исправе и допуне.

в) Финална формула мартурије. Када се мартурија изговори први пут, завршава се захтевом да .........................................("Сунце, брат, и Луна, добра сестра") буду сведоци на оном а нека од присутних жена, која се ослови по имену, на овом свету. на то прозвана жана изјави .............. ("Да будем!"). Код другог понављања, међутим, од Сунца и Месеца се тражи до о извршеном обреду посведоче на овом (.......................) а од жене да буде сведок на оном свету(...............). Треће, последње понављање исто је као и прво, с тим што жена- сведок својој изјави дода и једно богдапрости, чиме се мартурија завршава.Ова замена места објашњава се чињеницом да се сунце и месец крећу и по овом и оном свету, а да човек, после смрти, одлази на онај свет где се придружује покојницима из своје бивше околине, и у обавези је да им пренесе сва збивања која их се тичу. Свуда је "сведок" жена сем у Дубоки, где је то мушкарац "због тога што је Сунце мушко". Њему се на десно раме стави колач мартурије, с упаљеном свећом, и он га ту држи док обред траје.

Мартуријски обред, овде описан на примеру намењивања одеће, исти је и код "пуштања воде", где се врши - кад год то околности допусте - на десној страни водотока. Нешто је другачији мизансцен призива само при изради рајске свеће.

Митолошка основа мартурије. Према нашем налазу, посрди је рефлекс прастарог веровања да су сунце и луна (месец) брат и сестра, које се у народном стваралаштву Влаха и Румуна развило у популарне песме о покушају склапања брака између њих двоје. Инцестуозни насртај Сунца на сестру Луну - коју први пут налази "на улазу у једну долину, у земљи Недођији, како тка на девет разбоја" - завршава се њеним трагичним самоубиством (скакањем у море), после чега их Бог као светлила ставља на небо, али трајно раздвојене. Луна је добра сестра управо због исказане етичности, јер је суицидом избегла кршење моралних правила које су - како се наводи у већини примера - и уведена да би се спречио инцест између брата и сестре. инцесна хијерогамија носи у себи велику космогонијску опасност, чим се урански бог приказује у песмама како седи на небеском престолу и држи та правила пред собом непрестано отворена! Сунце инсистира на браку "да би земља родила" ("................................" у примеру из Мокрања), а богови га спречавају зато што ће Луна, у том случају, "изродити много сунца", због чега би завладао вечити дан и орачи би, радећи без прекида, попадали од умора. А онда наступа глад и помор, јер нема човечанству ко да обезбеди храну!

Лунарни аспект мита наводи нас на закључак да се мартуријска симболика формирала на ступњу земљорадње. Зна се да је доминација жене у овом типу економије довела у везу мистерије вегетације са сексуалношћу жене, Месечевим менама и Земљом као материцом. У том контексту наш мит се може и овако читати: Сунце (небо, мушки принцип), налази Луну (земљу, женски принцип) на "улазу у долину" (вагина-родница), како тка (сексуални чин) на девет разбоја (девет =пренетални период, бременитост). У митовима са оваквом антропокосмичком структуром, суицидна "смрт" семена одржава аграрни ритам, јер аграрни циклус почиње семеном и семеном се завршава. Зато света правила, која урански бог непрестано држи у крилу, не дају да се ......................оствари, већ се инцестна претња разрешава самоубиством. Неминовно је да тај .............................. буде баш смрт утапањем у воду, јер је вода (влага) по-требна семену да исклија како би нови аграрни циклус могао да почне.

Земљорадничка култура преноси идеје о цикличном рађању и умирању и на танаталошки план. Креационистички мотиви добијају своје главне јунаке у ликовима првих људи "створених од земље", а мртви се инхумирају, враћају Мајци Земљи у потајној нади да ће их она поново родити. Стога се уранским божанствима, која првобитно управљају култом плодности, придодаје и култ мртвих. У тој транспозицији леже лунарни корени мартурије. Она је, у суштини, магијски утицај на уранска божанства  с циљем да се покојници врате међу живе; прилике у којима се то очекује у складу су са ритмом вегетабилног света.

Соларни аспект. Лунарна хијерофанија, видели смо из примера, није главна у мартурији. Штавише, лунарна хијерофанија потиснута је сасвим на рачун соларне у неким облицима погребног певања, чија је сврха да покојника припреми за сналажење у "посмртној географији". Тзв. "песме зоре", о којима је реч, и које се у сам освит, док покојник лежи на одру у кући, певају излазећем Сунцу - недвосмислено овом небеском телу додељују улогу својеврсног, двосмерног психопомпоса. За Сунцем обавезно треба ићи уколико се жели смештај у рај, а потом, кад наступи есхатолошко "чудесно пролеће", повратак међу живе. Сунце ову улогу може да оствари зато што и само, свакодневно "преживљава" драму умирања и поновног рађања.

Представе о Сунцу које се сваког јутра рађа на истоку и сваке вечери  умире на западу, веома су старе и потичу од праисторијских ловаца и сакупљача хране. Њихов симболички свет мтрвих био је на западу, а сахрањивање су вршили у пећинским стаништима. Подземље, као боравиште мртвих, јавља се тек са неолитском земљорадњом, када се пећине и јаме претварају у улазе у тај доњи свет. Небо се одваја од земље, а ова се замишља као плоча ослоњена на стубове. Сунце почиње да кружи, дању преко света живих од истока ка западу, а током ноћи враћа се с доње стране на исток, обасјавајући успут свет мртвих. Соларна тенатологија диже потом овај свет до уранских висина, које ће касније бити прихваћене и од стране хришћанства. У "песмама зоре" (као и у осталим посмртним песмама Влаха и Румуна) налазимо испреплетене рудименте свих овин културних слојева, али доминира "посмртна географија" која онај свет смешта готово у исту раван са светом живих. Најчешће је то прелепа ливада на неком брду, оивичена шумом, са великим дрветом у средини испод кога извире вода - права пасторала којој су сточари несумњиво ударили свој завршни печат. То је крајње одредиште умрлог човека, до којег ће доћи ако се препусти Сунцу, или ако се држи десне стране, за коју се зна да је у симболици простора многих народа, изразито соларна. Али, ако се деси несрећа те човек умре без свеће, доспеће у тамне пределе онога света, и живи ће морати да му шаљу у помоћ сунчеву птицу - белог петла - да га оданде избави.

Сунце и смрт. Позиција сунца у култу мртвих постаје јаснија у примерима посмртног певања, у којима се оно препире са смрћу око тога ко је јачи. Сунце вели да је оно, јер "греје долине дубоке, планине високе и равнице широке", а смрт одговара да борави у осушеној воћки на крају села, одакле, кад год јој се прохте, силази на игранке и тамо пробира "момке према капама, девојке према венцима а невесте према колевкама"; хвали се како трајно раздваја брата од брата, мужа од жене, децу од родитеља итд. Тиме, над отвореним ковчегом обичног смртника, певач исказује космолошки песимизам, јер признаје да смрт има власт и над природом и над културом, нарочито над њеним социјалним суштаством. Излаз из ове неподношљиве антиномије крајње је једноставан: предупредити ритам смрти предавањем покојника божанству Сунца, као залог за нова васкрснућа! Јер, "ако би нешто сасвим без престанка настајало из бивства, а да се у њега ништа не враћа, пресахнуло би бивство насталих ствари", записаће у XIV веку један од последњих паганских царева античке Европе, и Митрин жрец - Јулијан Император. Његов краљ Хелије, алијас ............, алијас ..............., биће на званичној сцени тешко поражен у сукобу са наступајућим хришћанством. Али, остаће да живи - видимо - у енграмима колективног несвесног неких балканских народа све до наших дана.