Obnova rudarstva u Majdanpeku

<< Nazad .

Strana 1

Dalje >>

150 GODINA OBNOVLJENOG RUDARSTVA U MAJDANPEKU (1849-1999)

I. UVOD

Čuveno srednjevekovno srpsko rudarstvo bilo je u vreme Turaka vidno unazadjeno. Sami Turci nisu mnogo marili za otvaranje rudnika, jer su danak, harač i slobodno pljačkanje bili dovoljni izvori bogatstva ... S druge strane, i Srbi su, gde god su mogli, zatirali tragove starih rudnika ... Rudarski kuluk je bio najteži, gotovo svirepi prisilni rad, pa je prirodno što se o tome pred Turcima radije ćutalo. Neki rudarski krajevi bili su kroz duži period sasvim pusti, jer se okolna raja dizala u zbegove - ili se selila u druga mesta - samo da izbegne robovski rad u rudnicima pod turskom vlašcu. Ipak, Majdanpek nosi u svom imenu, pored ostalog, i jasan beleg turskog rudarstva, a dokumentima sačuvanim u turskim arhivima duguje sećanje na svoj prvi pomen, daleke 1560. godine.

Pripremni period (1830-1848)
.
Miloš Obrenović, po uspešno izvedenom ustanku 1815. godine, nije smeo odmah u prvi plan da stavi otvaranje rudnika. Postojao je opravdan strah da će glasine o rudnom blagu Srbije otvoriti apetite velikih sila, na čiju se podršku računalo u diplomatskoj borbi za konačno oslobodjenje. Tek posle hatišerifa iz 1830. godine, kojim Srbija dobija minimalnu nezavisnost, Miloš se osmelio na prvi korak: poziva strane stručnjake da izvrše prospekciju rudnog bogatstva Srbije i sačine plan njegovog korišcenja. Potom bira prve pitomce i šalje ih na stranu da svrše potrebne rudarske škole.
.	Knez Miloš Obrenović (1780-1860), započeo je obnovu srpskog rudarstva, ali nije dočekao otvaranje prvih radova jer je abdicirao 1839. godine.
.

Angažovanje stranih stručnjaka
.
Stranac koga je Miloš pozvao u Srbiju da istraži njeno rudno blago, bio je Baron Herder, prvi čovek Saksonskog rudarstva, i po opštem mišljenju, vodeći rudarski stručnjak Evrope toga doba. Na području Majdanpeka boravio je s jeseni 1835. godine. Tragova starog rudarstva bilo je svuda, ali od naselja više nije bilo ništa: našao je samo "tri male kolibe sa tri vlaške porodice". Smatrao je, međutim, da je "našo bakra i gvožđa u takom količestvu da će ovaj majdan jedan od najbogatijih u Jevropi biti". Smelo se predvidjalo da se rudnik toliko može razviti "da 10.000 poslenika ovde raditi i sebi prepitanije zaslužiti mogu".
.	Sigismund Avgust Volfgang, baron od Herdera (1776-1838), Nemac, utemeljivač srpskog rudarstva
.

II. OBNOVA POD UPRAVOM SRPSKE VLADE

PUTOVANJE KARLA HEJROVSKOG 1847.

Posle kratkotrajnog i neuspelog pokušaja da se pokrene proizvodnja uglja (Miliva u Resavi, 1837. godine), Srbija se okreće potrazi za gvožđem, ponajviše za potrebe svoje "vojene industrije". Zbog toga se 1847. godine dovodi se sledeći stranac - Karl Hejrovski, Čeh "u struci rudarskoj poznat i razglašen" , sa zadatkom da izradi konkretan plan otvaranja rudnika gvožđa. Nakon obilaska Srbije, uglavnom iduci tragom svoga prethodnika Herdera, Hejrovski je predlozio da se otvori "majdan gvozđa u Rudnoj Glavi u sojuzu sa majdanima u Majdanpeku u Cernajki". Tu bi eskploatacija, po njegovoj računici, bila jeftina. Topionice gvožđa, samokovi sa ognjištima i kovačnice, odnosno livnice gvožđja, podigle bi se na Porečkoj reci, nizvodno od Miloševe Kule, jer ova ima dosta vode. Porečka dolina je ovde dovoljno široka i u njoj ima mesta za sve građevine, a tuda vodi i najpovoljniji put prema Dunavu, kuda će se gvožđe i gvozdena ruda transportovati.

FORMIRANJE RUDARSKOG ODELJENJA

Ubrzo se formira Rudarsko odeljenje na čije čelo 1848. godine dolazi još jedan u nizu stranaca - Gustav Bem, rudarski i topionicarski inženjer, do tada zaposlen u privatnim rudnicima Mađarske. Njegov je zadatak da po planovima Hejrovskog organizuje rudarski rad u Rudnoj Glavi i Majdanpeku, i da izgradi topionicu gvoždja u Porečkoj Reci. Na žalost, po dolasku u Srbiju i odlasku na teren u pratnji prvih srpskih inženjera - Vasilija Božića i Djordja Brankovića, on se u Rudnoj Glavi teško razboljeva i ubrzo umire. Stigao je samo da mladim "indžinirima" izda pismeno "nastavlenije" za početak snimanja terena Rudne Glave gde treba da se gradi budući rudnik sa pratećim objektima.

POČETAK RADOVA NA RUDNOJ GLAVI 1848. GODINE

Bema na mestu načelnika Rudarskog odeljenja avgusta 1848. zamenjuje Norbert Sojka, dotadašnji upravnik topionice bakra i amalgamacije u Smolniku (spiška oblast u Slovačkoj). Po upoznavanju terena Rudne Glave i Majdanpeka, Sojka podnosi "predračun rashoda za rudarstvo" ministarstvu finansija. Ovo ministarstvo 3. oktobra odobrava "da se za rudarstvo u sledećoj godini može potrošiti 39.150 talira". Tokom novembra se u Milanovcu na Dunavu osniva uprava, odakle će se rukovoditi otvaranjem rudnika, a za prvog upravnika postavljen je Vasilije Bozić. Ovom mladom inženjeru pripala je čast da 8. decembra 1848. godine sa četiri radnika, započne rudarska iskopavanja na "gvozdeno-kamenom oknu na rudnoj Glavi", i time označi početak nove istorijske etape srpskog rudarstva, koja traje do danas. Ostala su zabeležena imena prve četvorice radnika kopača. Bili su to: Toma Hraznicer, Karl Polk, Kristijan Praksimer i Franc Loneker. Sticajem okolnosti, i oni su počeli na onom istom mestu gde je, polovinom V milenujuma pre nove ere, svojim primitivnim kamenim alatom krenuo u potragu za metalom i prvi rudar Evrope, pripadnik vinčanske kulturne grupe!

OTVARANJE RADOVA U CRNAJKI, JANUARA 1849. GODINE

Januara naredne, 1849. godine, otvara se i rudište u susednom selu Crnajki. Među prvim radnicima Crnajke bili su Rumuni Todor i Mojsej Belovan, Jon Balan, Dumitru Pavel, Jon Pasko, Đorđe Vandu, Ilija Bobajko i Jon Ungurjan. Nešto kasnije, polovinom godine, na rudištu Crnajke pominju se samo četiri radnika: dva Rumuna - Kosta Rešina i Georg Bajan, i dva radnika izvesno nemačkog porekla: Karl Kobau i Ludvig Šmid. Po svoj prilici to su ujedno i poslednje vesti o ovome rudniku, jer se u Crnajki više nije radilo. Ni Rudna glava nije imala više sreće od Crnajke, zbog toga što će se sva pažnja, od te 1849. godine pa na dalje, posvetiti Majdanpeku.

Preusmeravanje radova na Majdanpek

Pri obnavljanju rudarstva i podizanju industrije gvoždja u kneževini Srbiji, Karl Hejrovski namenio je Majdanpeku, barem u prvo vreme, veoma skromnu ulogu. Ovde je trebalo da se letnjim, sezonskim radom otkopava, i to s površinskih izdanaka, manja količina gvozdene rude i prevozi u Porečku Reku. A tamo bi se ova ruda koristila samo kao topitelj uz rudnoglavski magnetit. Međutim, istražni radovi na Rudnoj Glavi i Crnajki otkrili su istina rude bogate metalom i u povoljnim količinama, ali su bile neupotrebljive za dobijanje gvoždja, jer su sadržavale mnogo sumpora. Pored toga, ministar finansija Paun Janković, prilikom obilaska radova tokom 1849. godine nalazi da se oni vode slabo i aljkavo, pa je to bio još jedan razlog da se odustane od plana Karla Hejrovskog o podizanju industrije gvožđa u Porečkoj Reci, i da se sve snage preusmere na Majdanpek.

.
Početak rada u Majdanpeku sa izbeglim Rumunima
.
Rudarski radovi u Mjadanpeku počelu su maja 1849. godine, pošto je upravu nad preduzećem preuzeo Jozef Abel. On o tome piše: "Oživljavanje rudarstva u kneževini Srbiji počelo je baš u vreme kad se s one strane Dunava rasplamsavao najkrvaviji građanski rat, a banatska topionička preduzeća bila izložena razaranju. Prilikom mog dolaska u Srbiju zatekao sam na Dunavu, sa srpske strane, stotine ugarskih radnika sa porodicama, koji su gladni lutali, spasavajući se bekstvom od mađarske strahovlade. Oko 200 ljudi primio sam u kneževsku rudarsku službu. Svi su bili Rumuni". Reč je o rumunskom življu, poznatom u Banatu pod nazivom "Bufeni".
.	Majdanpečki Bufani u svojoj originalnoj narodnoj nošnji koju su doneli iz Rumunije.
.

Dovođenje Smolničana 1850. godine

Uprava rudnika nije bila zadovoljna prebeglicama iz Banata, naročito ne njihovom stručnošcu, što je i razumljivo jer semeđu izbeglicama, po pridori stvari, ne mogu naći sve potrebne rudarske struke. U jednom sačuvanom izveštaju iz avgusta 1849. se čita: "Odkop rude po rudarskom ureždeniju nije se dojako zbog neveštva oknara terati mogao". Čim je revolucija u Mađarskoj ugušena, mnogi su se vratili natrag u Banat. Istovremeno je došlo do krize u rudnicima Smolnika (rudarska pokrajina Spiš, danas u Slovačkoj). Nastupila je besposlica, zbog koje je uprava tamošnjih rudnika nameravala "nekoliko stotina oknara iz svog rudarskog sreza u drugi koji (rudarski srez) udaljiti". Za srpsku vladu ovo je bila izvanredno povoljna prilika da smolničkim rudarima ponudi posao u Majdanpeku. Nudeći primamljive uslove, vlada je uspela da zavrbuje oko 100 radnika iz Smolnika i Aradnjike, i ovi su sa porodicama krenuli put Srbije 2. maja 1850. godine. Vodio ih Stevan Pavlović, jedan od trojice prvih srpskih rudarskih inženjera, školovanih u Šemnicu.

.
Kad su Smolničani došli u Majdanpek, ovde nije bilo nijedne rudarske kuće pa su smešteni u dve "povelike šupe". Do oktobra Uprava podiže 23 brvnare, tek da ovi imaju gde glavu da sklone u toku zime. Zbog loše klime, veliki broj njih se razboljeva i umire. Smolničani se vraćaju nazad 1858. godine, ali neki uprkos svemu ostaju. Njihovi potomci žive danas rasuti širom Srbije.
.	Jovan Lombauer (sedi prvi s leva), potomak Smolničanina Ferdinanda Lombauera, sa grupom radnika kojima je bio poslovođa na Štacionu rudnika, oko 1930. godine.
.	.

Utemeljenje crkve 1856. godine
.
U vreme kada je pristupila obnovi svoga rudarstva, Srbija nije imala ni jednog jedinog čoveka koji bi se razumeo u te poslove. Zavisnost od stranih radnika bila je ogromna, pa se činilo sve da se dovedeni rudari zadrže što duže, po mogućnosti trajno. Među njima bilo je različitih narodnosti i različitih veroispovesti. Knez Aleksandar Karađorđević bio je uveren da se oni mogu vezati za Srbiju pre svega ako pređu u pravoslavlje. Zbog toga je angažovao tada čuvenog srpskog slikara Uroša Kneževića da napravi plan crkve koja bi bila pravoslavna, ali koja bi istovremeno bila privlačna i za inoverce. Knežević se odlučuje za neobično i po svemu originalno rešenje: projektuje pravoslavni hram, ali sa fasadom na kojoj su upečatljivi i lako prepoznatljivi elementi evropske arhitekture! Ovaj bondručni sistem gradnje (vertikalne, horizontalne i dijagonalne grede sa ispunom od opeke), u Srbiji toga doba nazivao se "Švajcarski štil", što je jasno ukazivalo na zemlju odakle su dolazili uzori.
.
Crkva u Majdanpeku građena je od 1856. do 1859. godine, kada je najverovatnije i osveštana. Posvećena je sv. apostolima Petru i Pavlu. U njoj su od samoga početka služili pravoslavni sveštenici, ali su na službe dolazili i rimokatolici. Oni su svoju decu, rođenu u Majdanpeku, krštavali po pravoslavnom obredu pa su se tako, vremenom, doseljeni inoverci pretopili u pravoslavce.
.	Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Majdanpeku snimljena 1959. godine. Evidentirana je kao kulturno dobro i restaurirana, ali još nije stavljena pod zaštitu zakona.
.	.

Podizanje škole 1856. godine
.
Strani radnici dolazili su u Majdanpek porodično i zahtevali su da im se za decu obezbedi školovanje, i to na maternjem jeziku koji je za većinu pridošlica bio nemački. Nemački jezik je bio istovremeno i službeni jezik u svim rudarskim službama. Čak je poznavanje ovoga jezika bilo obavezno i za sveštenike koji su postavljani na službu u novoosnovanoj "majdanpekskoj" parohiji. Tim pre, što su u prvim godinama rada rudnika oni istovremeno bili i popovi i učitelji. Ipak, istorija majdanpečkog školstva ne počinje ni sveštenikom ni učiteljem, već jednim smolničkim rudarom, Jozefom Sedelinijem, koji je 1. novembra 1851. godine počeo honorarno, za 10 forinti, da podučava decu dovedenih stranih radnika, odnosno svojih kolega.
.
Prvi pravi učitelj koji je stigao u Majdanpek septembra 1856. zvao se Jovan Popović, i on je znao decu "na srbskom i na nemačkom jeziku obučavati". Školska zgrada, dovršena 1857, bila je podignuta po planu Čeha Jovana Frencela. Jedno vreme su u Majdanpek, radi učenja raznih zanata, dolazili i mladići iz drugih mesta Srbije.
.	Zgrada prve škole u Majdanpeku služila je svojoj nameni sve do posle II svetskog rata, kada je pretvorena u kafanu pod nazivom "DIT", a za đake je podignuta nova i veća škola na drugom mestu.
.	.

Izgradnja rudarskih postrojenja
.
U pustoj dolini Malog Peka, odsečenoj od sveta gustim i neprohodnim šumama, za kratko vreme ostvaren je pravi podvig: podignuta su kompletna postrojenja za rudarstvo i metalurgiju gvožđa i bakra! Gotovo preko noći u divljini Homolja iznikao je savremeni rudnik, dostojan naziva "zvezde Orijenta" koji su mu dali ugledni stranci koji su imali prilike tada da ga vide.
.	Objekti topionickog kompleksa majdanpečkog rudnika, podignuti u vreme obnove pod upravom srpske vlade (1849-1858). Crtez Feliksa Kanica iz 1861. godine.
.	.

Izgradnja naselja
.
Istovremeno sa podizanjem rudarskih postrojenja, srpska vlada, oličena u energičnom ministru finansija Paunu Jankoviću, podigla je i naselje za svoje "radenike". I to ne samo jedno, centralno (Majdanpek), već i nekoliko susednih, kao što su: Rajkova Reka, Grabovo, Čekić, Debeli Lug.
.	Najstariji dokument o izgledu Majdanpeka, podignutog na goloj ledini u vreme obnove rudarstva, potiče iz 1885. godine. Reč je o crtežu koji je uradio Viljem Titelbah prema skici velikog srpskog geografa Vladimira Karića.

.
Prva kriza i zatvaranje rudnika 1858. godine
.
Na nesreću, vrlo brzo se uvidelo da u Majdanpeku ne ide sve kako treba. Ispostavilo se da je vlada "rđav preduzimatelj ma kakve industrijalne radnje". Državna komisija utvrdila je, između ostalog, da ovaj poduhvat nije praćen odgovarajućim zakonima, da je rukovođenje preduzećem neadekvatno, da je dovođenje stranih radnika teško i skupo, da među činovnicima vlada surevnjivost i nesloga ... Jednom rečju, Majdanpek je postao vreća bez dna i rad je morao biti prekinut. Svi radnici su bili otpušteni, sem 6 "zvaničnika", 2 pandura, 22 čuvara i dve rabadžije sa 4 para volova.
.	Knez Aleksandar Karađorđević nije bio srećne ruke: rudnik koji je s velikom "nadeždom" otvorio 1849, morao je da zatvori 25. IX 1858. godine.
.	.

.
.<< Nazad .	.	Strana 1	.	Dalje >>

02-12-2009