Obnova rudarstva u Majdanpeku

IV. PRVA POLOVINA XX VEKA
Srpska vlada (1900-1902)
.
Pošto je ugovor sa Šodoarom raskinut 1900. godine a predstavnici njegove firme i činovnici bez prethodne opomene udaljeni iz rudnika, čuvanje preduzeća je povereno vladinom komesaru Mihailu Blagojeviću. On je broj radnika sveo sa 240 na 50, i za dve godine sa njima uspeo da da proizvod u vrednosti od 120.000 franaka.
.	Grupa majdanpečkih rudara snimljena pocetkom 20. veka.

Šene (1902-1903)
.
Ubrzo Majdanpek dobija novog zakupca, izvesnog dr A. Šene-a, koji je u rodnoj Francuskoj bio osuđivan za bespravno vršenje lekarske prakse, jer je po struci bio hemičar. Sa takvom "biografijom" prelazi 1894. u Brisel, gde uspeva da se nametne vlasnicima krupnog kapitala. Nastupajući kao njihova "izvidnica", zakupljuje Majdanpek, pretpostavlja se za zadatkom da podrobno ispita uzroke propasti niza njegovih prethodnih vlasnika. Za prikupljanje neophodnih podataka spretnom Šeneju je bilo dovoljno samo godinu dana.
	Uvodne odredbe Ugovora potpisanog 5. IX 1902. kojim Belgijanac A. Šene zakupljuje Majdanpek na 50 godina.

	Završni deo dokumenta kojim samo posle godinu dana, tačnije 12. IX 1903. godine, Šene galantno i bez ikakvog ograničenja prenosi Majdanpek na Bezimeno društvo iz Belgije.

Bezimeno društvo (1903-1946)
.
Bezimeno društvo se najduže zadržalo u Majdanpeku i najviše je od njega imalo vajde. Uočivši da je osnovni problem skup transport rude do Dunava, Društvo je odmah podiglo vazdušnu zeleznicu koja je, zbog povoljne konfiguracije terena, radila po sistemu "pune korpe vuku prazne". Društvo je preživelo dva svetska rata, ali ne i nacionalizaciju 1946.
.	Vazdušna železnica (popularna "žičara"), u delu koji je vodio kroz Majdanpek bila je zaštićena posebnom mrežom (detalj na fotografiji). Podinguta je oko 1908. godine, u ukupnoj dužini od 16.658 metara. Od Štaciona u Majdanpeku, sa nadmorske visine od oko 350 m, vodila je preko prevoja Kapetanske (770 m) i spuštala se dugom kosom do pristaništa u Donjem Milanovcu, na 60 m nadmorske visine. Imala je 270 korpi kojima se prevozilo oko 30 tona pirita na sat; pored rude, prevozila se u oba pravca pošta, hrana i druga potrebna roba, ali išao je i poneki hrabar čovek! Nekoliko njih je tu odvažnost platilo glavom.

Srbizacija stanovništa

Gotovo od prvog dana obnove, polovinom 19. veka, stanovništvo Majdanpeka je odražavalo etničku strukturu gotovo čitave Evrope. Ipak, u pogledu brojnosti prevladali su Rumuni (tzv. Bufani iz banatskih rudnika), koji su ubrzo nametnuli toj šarolikoj masi svoj jezik kao govorni. Ovaj proces je bio olakšan i činjenicom da su sva okolna mesta nastanjena takođe rumunskim zivljem - Vlasima. Bilo je i različitih veroispovesti (od katolicizma, preko islama do judaizma), pa je crkva imala pune ruke posla, naročito prilikom sklapanja mešovitih brakova. A oni su već u drugoj generaciji postali uobičajeni, jer se više nije gledalo ko je šta po veri i naciji, već kakav je ko majstor, i kakva su mu primanja. Diskretan zadatak koji je majdanpečka crkva imala još od počekta rada, da podizanjem ugleda pravoslavlja privuče inoverce k sebi ne bi li ih i tim motivisala da se trajno nasele u Srbiji, ostvarivan je pre svega posebnom pažnjom koja se poklanjala izboru sveštenika koji su ovde postavljani na službu. Svi su, pored drugih nespornih kvaliteta, morali da budu proverene poliglote!

Istini za volju, niti je crkva činila versku propagandu na osobito nametljiv način, niti su pak sami rudari smatrali velikim problemom prelazak iz jedne vere u drugu, pogotovu kad bi se odlučili da trajno ostanu u Srbiji. Prvi svetski rat, u kome su mnogi majdanpečani u srpskim uniformama imali na nišanu sunarodnike svojih predaka, učinio je da se proces srbizacije konačno završi. Između dva rata najveći deo potomaka deseljenika iz druge polovine 19. veka, upisivan je u crkvene knjige kao Srbin pravoslavac. Usput su im sveštenici posrbljavali i prezimena, ali su mnoga ipak preživela i ostala u izvornom obliku sačuvana do danas: Cepenjor, Bilav, Vlku, Vagner ...

Svestenik Jakov Vukotic

Sveštenik Jakov Vukotić, Crnogorac rodom iz Čeva, ušao je i u literaturu kao zaslužni poslenik na polju "prosvećivanja i nacionaliziranja" verski i nacionalno šarolikog majdanpečkog stanovništva. U Majdanpeku je služio od 23. marta 1901. do avgusta 1916. kada ga bugarski okupatori, koje je odbio da služi, isprebijanog i izmučenog odvode u zarobljeništvo. Umro je, nepokoren, 4. maja 1918. godine u bugarskom mestu Šumensko.

Eksploatacija radnika i rađanje Sindikata

Od samog početka, 1849. godine, rad u rudniku bio je izuzetno težak i slabo plaćen, ali tek posle pola veka radnici počinju da se udružuju u sindikate i da tako udruženi vode borbu za bolje i podnošljivije uslove. Kako je izgledao rad u rudniku kad ga je preuzelo Bezimeno društvo, svedoči članak u "Radničkim novinama" od 31. jula 1907. godine: "Radno vreme traje od zore do mrklog mraka. Od januara do konca marta počinje se rad u 5 sati ujutro pa traje do 1/2 7 uveče, na 1 1/2 sat odmora. Neprekidno se, dakle, vreme rada 11 1/2 sati. Ostalih meseci ne samo što se početak i svršetak rada pomera, već se i vreme rada penje na 15 1/2 časova, tako da je prosečno radno vreme, bez odmora preko godine 12 1/2 sati." Realnu nadnicu je smanjivao takozvani "truk sistem" snabdevanja, koji je primoravao rudare da svoju zaradu troše u radničkoj kantini, koju su drzali "prijatelji" ljudi iz vrha preduzeća, i u kojoj je sve bilo mnogo skuplje nego u okolnim mestima. Posebno opterećenje za rudare bila je obaveza da svojim teško zarađenim novcem moraju da plaćaju materijal koji su trošili tokom rada (olaj za osvetljavanje, barut, kapisle i dr), a taj materijal se kupovao isključivo u rudničkom magacinu, gde je bio tri put skuplji nego u slobodnoj prodaji!

I pored ovakvog, ropskog stanja, određeni oblici otpora javljaju se tek 1907. godine, tačnije 4. jula 1907. kada je počeo prvi generalni štrajk rudara Majdanpeka, organizovanih u Sindikat. Ceo period "vladavine" Bezimenog društva posle toga biće obeležen upornim nastojanjem rudara da se izbore za svoja prava, ali s promenjljivim uspehom. U toj neravnopravnoj borbi najčešće su stradali sindikalni prvaci.

.
I uslovi stanovanja u Majdanpeku su bili loši. Bolje stanove zauzeli su predstavnici kompanije i službenici uprave, a većina rudara je stanovala u potleušama, koje su imale po dve prostorije sa zemljanim podom. U jednoj sobi se i kuvalo, i sušilo uvek mokro ruarsko odelo, i spavalo na jednom zajedničkom krevetu sklepanom od dasaka.
.	Na slici: rudarski stanovi u glavnoj i jedinoj ulici staroga Majdanpeka, koja se zvala Veliki sokak. Ove rudarske kuće bile su podignute u vreme obnove, polovinom 19. veka, i služile su generacijama rudara više od sto godina.

SARTID gradi topionicu gvožđa 1937.

Početkom XX veka, bez dovoljno svojih budžetskih sredstava, a poučena lošim iskustvom sa Majdanpekom, Srbija prepušta rad na podizanju crne metalurgije austrougarskom kapitalu (firmi STEG), izdavanjem koncesija na bogata rudišta u istočnoj Srbiji. Tako je 20. februara 1913. godine STEG, uz potporu domaćeg kapitala, osnovao Srpsko akcionarsko rudarsko topioničko industrijsko društvo (SARTID). Povoljna klima koja je nastala sprovođenjem nove industrijske politike M. Stojadinovića, sa naglašenom primenom protekcionističkih mera, navela je SARTID 1937. godine da se odluči na podizanje novih industrijskih postrojenja, među kojima se našla i topionica gvožđa u Majdanpeku.

SARTID je topionicu u Majdanpeku, prema istraživanju mr Jovana Stojkovića, podigao uz tehničku saradnju belgijskog Bezimenog društva. Projekat je uradio inženjer Valenta sa saradnicima, a gradnja je počela s proleća 1937. Glavni objekat topionice bila je visoka peć s planiranim kapacitetom od 35-40 tona, mada je stvarno topila 20-25 t.

.
Proizvodnja je počela već krajem 1937. godine. Visoka peć topila je gvozdenu rudu na vatri dobijenoj sagorevanjem ćumura. Ona je najviše topila rudu limonit i tako proizvodila limonitsko gvožđe, koje često nije bilo dobrog kvaliteta jer je sadržavala štetni sumpor više nego što je bilo potrebno, i zato je gvožđe bilo krto. SARTID-ova topionica gvožđa u Majdanpeku radila je s promenljivim uspehom sve do 1950.
.	SARTID-ova topionica gvožđa u Majdanpeku, na snimku nastalom neposredno pred Drugi svetski rat. Kao i mnogi drugi objekti, i ona je srušena prilikom izgradnje novog Rudnika bakra Majdanpek.

Drugi svetski rat

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije, bilo je - prema M. Stankoviću - dovoljno da se dva nemačka vojnika sa jednim natporučnikom, dovezu na zeleno-žutom motoru marke "cindap" u Majdanpek, i da 14. aprila 1941. godine prime predaju 8. i 26. puka kraljevske vojske. Ta dva puka brojala su preko 3.000 naoružanih vojnika! Majdanpek je bio u svojevrsnom "mrtvom uglu" između Zaječara i Požarevca, najbližih mesta u kojima su bili centri rada KPJ oko koje će se, u vreme okupacije, razviti pokret otpora. Zbog toga ovde partijski rad počinje tek u leto 1940. godine, i to dolaskom Velimira Markićevića za službenika Nabavljačko-potrošačke zadruge. Faktički, nemačku okupaciju Majdanpek dočekuje samo sa dva člana Komunističke partije - Markićevićem i Stankom Živkovićem Francuzom, metalskim radnikom, zaposlenim u topionici; Stanko je jedno vreme boravio u Francuskoj gde je postao član Partije (otud nadimak). Oko ove dvojice razviće se pokret otpora, koji će u početku delovati zajedno sa četnicima Leonide Plješkovića. Njih dvojica, medjutim, nisu dočekali oslobodjenje.

Tokom okupacije, na čelu rudnika bio je inž. Ufnalevski, Poljak po narodnosti. Njegovo držanje prema radnicima i narodu za to vreme bilo je korektno. Zamenici su mu bili inženjeri Gluščević i Torter. Opštinsku vlast su činili kmet Dragoš Rajković sa delovodjom Backovićem i dobošarom Ilijom Avramovićem.

Članovi pokreta otpora svojim sabotažama i diverzijama često su ometali rad rudnika, naročito transport rude žičarom do Donjeg Milanovca. Neprijatelj je ipak uspeo da do početka 1943. godine normalizuje proizvodnju i počne izvoz pirita za nemačku ratnu industriju. Sabotaže aktivista NOP-a bile su ograničenih razmera i nosu mogle za duži period da prekinu eksploataciju.

Majdanpek je oslobođen 12. septembra 1944. godine, tako što je sam narod, vođen udarnim grupama skojevaca, razoružao četnike i žandarme. Jedinice NOV ušle su u Majdanpek tek sutradan. Ovaj datum je dugo svetkovan kao Dan oslobodjenja, a od 1993. slavi se na isti način, ali pod nazivom Dan opštine.

.
Upravnik topionice u Majdanpeku od juna 1941. pa do leta 1944. godine bio je mašinski inženjer Boža Stojanović. Topionica je radila za potrebe smederevskog SARTID-a, a inž. Stojanović, kao član pokreta otpora, uspešno je sprovodio partijski zadatak da sabotira proizvodnju. U Majdanpek je došao iz Zenice, odakle je, kao Srbin, otpušten od strane ustaških vlasti.
.	Lična karta ing. Bože Stojanovića, koju je imao pri sebi u momentu kada je pao, pokošen rafalom nemačkog mitraljeza, septembra 1944. godine, na putu Zaječar-Boljevac ispod planine Rtanj. Jedno vreme je sećanje na ovog inženjera čuvano u nazivu Mesne zajednice Majdanpeka, odakle je njegovo ime izbrisano 1993. godine. Originalna lična karta čuva se u majdanpečkom Muzeju.

.
<< Nazad	.	Strana 3	.	Dalje >>